Poturice

Nekako ne volim da pričam o politici. To je meni ispod časti, ispod mog intelektualnog nivoa. Političari su, za mene, toliko beskrupulozna, besčasna i „prljava“ stvorenja, da zaista ne volim uopšte pridavati im svoju pažnju i tako ih činiti dostojni mog vremena i razmišljanja. Ipak, u skladu trenutnim dešavanjima na domaćoj političkoj sceni (izbori), ponovo ostajem zaprepašćen tolikom ljudskom glupošću.

Pre nego što nastavim ovu priču, želim da se ogradim. Političari su manje više svuda isti, ali vođenje politike zavisi definitivno od podnevlja. Ovo o čemu ja govorim odnosi se na ovaj prokleti Balkan, a posebno na Srbiju! Ja se čudom ne mogu načuditi da toliko glupih ljudi (izvinjavam se na izrazu, al’ to je zaista najadekvatniji termin) živi na ovim prostorima i da ništa, baš ništa nisu naučili vekovima. Večno se nađe neko da manipuliše ovim naradom, pa je onda sasvim i jasno što nam je ovako kako nam je.Latinska poslovi glasi: „Historia est Magistra Vitae!“ u prevodu: „Istorija je učiteljica života!“. Mi imamo vrlo živopisnu istoriju, ali očitno ništa iz nje nismo naučili. U stvari, jesmo – savršene smo poturice.

Još od vreme Osmanlijske okupacije, Srbi su bili savršene poturice. Najkrvoločniji mučitelji samih Srba bili su upravo poturice. U želji da dokažu svoju lojalnost, poturice su često samovoljno, bez prisile, izmišljale razne načine kako da muče i ubijaju svoje doskorašnje sunarodnike, koje su i sami Turci smatrali izuzetno krvoločnim, a sve kako bi se te iste poturice popele na što višu lestvicu poverenja kod svojih robovlasnika.

Evo šta poznata Wikipedia kaže o poturicama:

Poturica je kolokvijalan, uglavnom pogrdan izraz za preobraćenika u islam u vrijeme turskih osvajanja Evrope, odnosno vladavine Osmanskog carstva.

Fenomen prelaska Srba u islam pod Osmanlijama se često naziva poturčivanje ili turčenje, a deli se na nasilno i dobrovoljno.Poturčivanje kao istorijski fenomen se ne veže samo za islamizaciju hrišćanskog (nemuslimanskog) stanovništva, nego i za promenu narodnog i nacionalnog identiteta. Poturčivanje je bio proces islamizacije i nacionalne identifikacije sa Turcima i Turskom. Fenomen poturčivanja je uključivao i prihvatanje načina oblačenja (fes), zatim upotrebu turskog jezika (turcizmi), te opšte prihvatanje turske kulture kao vlastite nacionalne kulture.

Evo primera iz nešto svežije istorije – vreme komunizma! Nacionalizacija, nasilna naseljavanja, svi smo ravnopravni… Kako bi se dodvorili komunističkim vlastima, narod se utrkivao u potkazivanju komšija, poznanika, pa čak i familije pravednim komunističkim vlastima. Vrlo često, nije bio nikakav poseban represivni mehanizam da bi naterali narod da čini to što vi želite. On je sam to činio i to vrlo poslušno i disciplinovano. Možda smešan, ali sjajn priimer je film Dušana Kovačevića „Balkanski špijun“.

„Balkanski špijun“ je drama Dušana Kovačevića o političkoj paranoji Ilije Čvorovića, bivšeg staljiniste, koji je dve godine odležao u zatvoru. Sledeći svoju paranoju, on proganja svog podstanara, povratnika iz Francuske, u kom vidi agenta mračnih imperijalističkih sila, državnog neprijatelja i špijuna. (Wikipedia)

Eto, i u sadašnjosti, ne mogu da se načudim čudu da toliko naroda pokušava da se dodvori trenutnoj vladajućoj partiji, da ona nema potrebe za nikakvim politčkim kampanjama. Ovom narodu to nije potrebno. Oni znaju kako da vam se dodvore. Vi čak i nemožete smisliti toliko načina za testiranje njihove lojalnosti koliko oni to mogu sami da organizuju. Čak sam čuo i neke nove termine, za nešto što se dešava vekovima. Na primer, autocenzura!

autocenzuraAutocenzura za razliku državne označava cenzure ograničenja slobode izražavanja i slobodu objavljivanja, koju si sami nameću mediji, štampa i izdavaštvo. To se u kontekstu slobode medija smatra krajnje problematičnim procesom. Država kod autocenzure ne interveniše, jer autocenzura čini institucionalnu cenzuru gotovo nepotrebnom. Društvene interesne skupine preuzimaju tu funkciju umesto države.

U pluralističkim društvima, autocenzura je, na primer, da urednik časopisa svesno ili nesvesno izbegava izveštavati o temama koje bi mogle razljutiti oglašivače ili nadređenu kompaniju kako bi izbegao neugodnosti. (Wikipedia)

Kada sve ovo što ste pročitali malo dublje analizirate, shvatate koliko je smešna utopija koja glasi „Samo sloga Srbija spašava!“, zar ne?

Print Friendly, PDF & Email

Ostavite Facebook komentar

FB komentar(a)

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.