Van Gogh
Nedavno sam, ovde, na mom blogu, objavio teskt o Mikelanđelu, umetniku nad umetnicima, izražavajući svoje divljenje i oduševljenje. Ovog puta, potvrđujući svoje predhodno mišljenje o Van Gogu, odlučih da isto podelim i sa vama, mojim dragim čitaocima.
Krajem 2005.godine posetio sam Amsterdam (preporuka: pročitajte moj tekst o Hotelu Pulitzer 5* u Amsterdamu!). Iskoristio sam priliku da se malo bolje upoznam sa Holandijom, Holanđanima, njihovom istorijom, običajima i kulturom. Pored nezaobilazne posete „ulice crvenih fenjera“ i muzej-fabrici poznatog holandskog i svetski renomiranog proizvođača piva – „Heineken“-a, naravno da sam, sa osobitim zadovoljstvom, posetio i famozni „Rijksmuseum„. Bio je to pravi užitak za gotovo sva čula razgledati „masterpieces“-e holandskih realista i vedeta umetnosti kakvi su bili veliki Rembrandt, Veerner, Steen… „Noćna straža“, „Mlekarica“… Ređala su se umetnička dela, jedna za drugim. Jednostavno, ostajete bez daha uživajući u njima.
Biti u Amsterdamu, a ne posetiti Van Gogov muzej, svakako je greh. Dakle, odmah posle posete „Rijksmuseum“-u, posetio sam upravo „The Van Gogh Museum in the Hermitage Amsterdam„. Priznajem da sam veći poklonik realizmu, tako da me je nadahnuće impresionizma u Van Gogovom muzeju naprosto razočarala. Još tada sam izjavio da je Van Gog za jednog Rembranta samo klinac u vrtiću koji pokušava da nacrta svoje prvo drvo.
Neka mi oproste ljubitelji impresionizma, neka mi oproste poznavaoci umetnosti, kritičari i istoričari na ovoj mojoj izjavi, ali to je bilo samo moje skromno mišljenje laika koji nije bio preterano upućen u delo Vinsenta Van Goga. Sa ovim predrasudima, nedavno mi je dospela u ruke romanizovana biografija V.Van Goga pod nazivom „Žudnja za životom“ autora Irvinga Stouna, koju sam, naravno, sa zadovoljstvom pročitao.
Romanizovana biografija Van Goga
„Žudnja za životom“ je 1956.godine i ekranizovana pod istim naslovom, a Van Goga igra Kirk Daglas.
Film „Žudnja za životom“
Preporučujem vam da prvo pročitate knjigu, koja je mnogo detaljnija i opširnija, pa da tek onda odgledate film, koji predstavlja prilično skraćenu verziju Van Gogove biografije iz ugla Irving Stoun-a.
IMDb link: http://www.imdb.com/title/tt0049456
Posle pročitane knjige i odgledanog filma, shvatih da je moje pređašnje mišljenje, u stvari, sasvim ispravno! Vincent Van Gogh (1853.-1890.) bio je, po meni, netalentovani umetnik u formiranju, koji je prilično kasno i isuviše kratko počeo da se bavi umetnošću. Nasleđe koji je iza sebe ostavio produkt je samo njegove neviđene upornosti i volje da, kako je uostalom i sam govorio, konačno postane pravi umetnik. Van Gog je zaista kasno počeo da se bavi umetnošću tražeći, u stvari, sebe. Kada je, konačno, pronašao sebe u slikarstvu, onda se i u njemu večito tražio, da bi se, možda, pred kraj svog života i našao.
Njegov kompletan rad i uspeh koji je posthumno stekao, po meni, u potpunosti pripada njegovom rođenom bratu Teu, koji je jedini imao neviđenu količinu razumevanja i vere u njega, koji ga je izdržavao i pomagao, te koji ga je i uveo u impresionizam upoznajući ga sa francuskim velikanima ovog umetničkog pokreta kakvi su bili Henri de Toulouse-Lautrec (Lotrek), Eugène Henri Paul Gauguin (Gogen), Paul Cézanne (Sezan), Georges-Pierre Seurat (Sera), i mnogi drugi.
Van Gog je bio opsesivno-kompulsivna ličnost, veoma teške naravi, posedujući neverovatnu upornost i impulsivnost, kojom je sebe terao da danonoćno slika i proizvodi gomilu dela ubeđujući sebe da će napornim radom dovesti sebe na nivo zadovoljavajućeg umetnika. To dokazuje da je Vinsentov talenat bio minimalan, a da je njegova umetnička plodnost, u smislu količine umetničkih dela koja su ostala iza njega, proizvod njegovog upornog vežbanja na putu definisanja sebe kao umetnika.
Od sivila belgijskih rudnika, preko spoznaje tehnike pariskih impresionista, do jarko žutih sucokreta juga Francuske, Van Gog je pokušavao naći sebe uporno slikajući pejzaže i portrete radnika, seljaka i „običnih“ ljudi. Za 10-tak godina, koliko se bavio slikarstvom, skoro svakog dana je naslikao barem po jednu sliku. Ta upornost, koja je prelazila u mazohizam, ga je na kraju i ubila.
Ono što Van Goga definitivno svrstava u velike umetnike je činjenica da on nikad nije bio zadovoljan svojim radom i uvek je mislio da može bolje, što je odlika skoro svih velikih umetnika. Iako je za života uspeo da proda samo jednu jedinu sliku, nakon njegove smrti, njegova su dela doživela veliku slavu. Njegovi „Suncokreti“ prodati su za 24,75 miliona funti, a „Portret Dr. Gacheta“ za čak 82,5 miliona dolara!
Na kraju, moram priznati da ovaj tekst nosi veliko breme subjektivnosti, ali on svakako predstavlja samo moje razmišljanje i utisak, koji ne mora i verovatno i nije ispravan. Ipak, ovaj moj blog upravo i predstavlja privilegiju da mogu, bez zadrške, izraziti svoje mišljenje bez bojazni da će ono izazvati bilo kakve posledice. Vama, poštovani čitaoci ovih redova, ukoliko vas je zainteresovala ova tema, predlažem da posetite par zanimljivih sajtova koje govore o Vinsentu Van Gogu i tako sami formirate svoje mišljenje i steknete svoj utisak.
Korisni linkovi:
