Šta štampa štampa?

Misha Glenny

Misha Glenny

Nekadašnji ratni dopisnik „BBC-ja i „Guardian“-a, Miša Gleni (Misha Glenny) autor je više vrlo zapaženih knjiga o Balkanu i Istočnoj Evropi. Posle uspeha „Pada Jugoslavije“ i „Balkan između 1804. i 1999.“, Gleni se kao novinar istraživač posvetio temi međunarodnog kriminala i objavio „Mekmafija – kriminal bez granica“. Ono što je meni privuklo pažnju je njegova knjiga pod nazivom „Dark market – Kako su hakeri postali nova mafija“ izdata još 2011.godine.

„Kompjuterski sistemi su toliko složeniji i krhkiji da samo neverovatno mala grupa ljudi ume uopšte i da počne da se bavi problemom dalje od površne mantre „jesi li uspeo da ga restartuješ„.

Tako je nastala situacija u kojoj mala grupa odabranih poznavalaca tehnologije, među kojima su i razne vrste hakera i sajber lopova, može da kontroliše izuzetno moćnu tehnologiju, koja u sve većoj meri upravlja našim životima. Ovo je jedna od glavnih postavki knjige istraživačkog novinara Miše Glenija „Dark market“ o tamnoj strani interneta, odnosno o kriminalu i zloupotrebama, kršenju privatnosti i ustavnih sloboda, ali i pritajenim obaveštajnim operacijama.

Prema nalazima Glenija, sajber kriminal suštinski se razlikuje od klasičnog kriminala. U klasičnom kriminalu ključna sposobnost kriminalaca je da „šalju poruke“ rivalima i policiji, odnosno da uspešno „komuniciraju“ sa njima. U sajber kriminalu glavno je umeće – druge učiniti dostupnim, a sebe sakriti.

Na mreži je mnogo, mnogo teže odrediti kad vam neko ne misli dobro. Zakoni koji se odnose na Internet veoma se razlikuju od države do države. To je bitno zato što će se, generalno, krivično delo preko mreže izvršiti sa IP (internet protokol) adrese u jednoj zemlji, a na štetu fizičkog ili poslovnog lica u drugoj zemlji, da bi se potom realizacija (ili isplata) odigrala u nekoj trećoj državi. Možda, na primer, policajcu u Kolumbiji pođe za rukom da ustanovi da se IP adresa koja koordinira napad na kolumbijsku banku nalazi u Kazahstanu. Međutim, potom saznaje da se u Kazahstanu to ne smatra krivičnom delom, zbog čega njegov kolega tamo nema razloga da istražuje taj zločin, piše Gleni.

Uzgred, britanski novinar primećuje i da banke, iako su osigurane od krađe podataka (PIN kodova sa kartica korisnika i drugih podataka o tekućim računima na osnovu kojih sajber kriminalci mogu podizati uglavnom male i neprimetne sume novca) ne oglašavaju na sva zvona „upade u sisteme“. Jer, napominje autor, troškovi „on-line“ bankarstva mnogo su niži nego otvaranje fizičkih filijala. Ovo je aspekt priče sa kojim se istraživač suoči kad pokuša da sazna od banke podatke o upadima u sistem i ustanovi da bankari nisu baš radi da odaju te informacije.

U Rusiji je, na primer, najstrože zabranjeno da se šifrovani fajlovi koriste u privatnim kompjuterima. Jedan jedini „zaključani“ dokument dovoljan je za „kartu“ u jednom pravcu u nekoj kažnjeničkoj koloniji u Sibiru. Uz to, svi provajderi interneta dužni su da o svom trošku ugrade SORM-2, u doslovnom prevodu „sistem za operativno-istražne aktivnosti“. Ovaj sistem šalje duplikat svake komunikacije u sedište Federalne službe bezbednosti (FSB) u Moskvi. Ruska država je tako u položaju da putem mreže zna ko šta radi, kad i kome, a verovatno i zašto.

S druge strane, u SAD Vrhovni sud dozvolio je FBI da upotrebi ki-loger trojance, vrstu kompjuterskog virusa koji se zakači i šalje sve podatke iz ciljanog računara.

Uz to, Evropski parlament je potvrdio da SAD poseduju „Eshelon“, globalni špijunski program koji je sposoban da se usredsredi na digitalne komunikacije bilo gde u svetu. Internet provajderi u Evropi imaju obavezu da od šest meseci do dve godine čuvaju sav kompjuterski saobraćaj, ovo važi i za mobilne telefone. To su podaci kojima u skladu sa zakonima svoje države mogu da pristupe najrazličitije vladine agencije. Zaključujući da u zapadnom svetu građani još uvek imaju kakvu-takvu šansu da se bore za slobodu u odnosu na digitalnog Velikog brata, Gleni ukazuje da čvrsta kontrola mreže u Rusiji nije smanjila stopu sajber kriminala. Naprotiv, broj uhvaćenih je jedva dvocifren.

Razlog je više nego jasan, iako ga niko ne govori naglas. Pod uslovom da su njihovi napadi locirani u Zapadnoj Evropi i SAD, ruski sajber kriminalci mogu do mile volje da kloniraju koliko god hoće kreditnih kartica, i da hakuju onoliko bankovnih računa i distribuiraju onoliko spamova koliko im se prohte. Ruski haker koji počne da pljačka Ruse bio bi strpan na zadnje sedište neobeleženog vozila dok si rekao „KGB“, piše Gleni.

On se posebno i detaljno bavi opsežnom policijskom akcijom zapadnih službi bezbednosti na otkrivanju i gašenju hakerskog sajta Dark market, svojevrsnog crnog tržišta hakovanih podataka. Od tih informacija, većina je korišćena za najdirektniju pljačku građana i firmi – od najbezazlenijih upada i skidanja jedva primetnih suma sa računa, do piraterije i svih mogućih vrsta sitnih i krupnih prekršaja i zloupotreba na mreži. Dark market je bio vrsta skrivene berze i razmene, preprodaje takvih podataka, ali i sujetnog nadmudrivanja sa ostatkom „normalnog sveta“ u tehnološkoj veštini zaobilaženja, odnosno kršenja pravila.

Glenijeva knjiga objavljena je 2011.godine, pre izbijanja afere Snouden i otkrića o sve opštem nadzoru Interneta, i mada je ovo istraživanje vremenski pretekao Vikiliks, svakako pruža dragoceni uvid u stvarnost koja je tu pored nas. Stvarnost čije dimenzije, iako svakog dana koristimo kompjuterske uređaje, nismo svesni, i što je najgore, možda je i bolje što nismo.

Dark market, Samizdat

Dark market, Samizdat

Print Friendly, PDF & Email

Ovo je bila tema IMPRESSUM-a u "Drugoj strani računara", emisiji na Radio Beogradu 1, emitovana 12.7.2014.godine.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.