Ćaskanje

Jedna od blagodeti povezivanja računara u globalnu računarsku mrežu Internet je i ćaskanje. Kažem blagodet, iako se mnogi ne slažu samnom. Oponenti ovoj mojoj tvrdnji misle da je ovakav način komunikacije ljude dovela, u stvari, do njihovog međusobnog udaljavanja i asocijalizacije. Moram priznati da u toj tvrdnji ima donekle i istine, ali samo zato što pojedinci ili čak i čitave grupe zloupotrebljavanju ili, bolje reći, na pogrešan način koriste ovu blagodet. A kako je sve krenulo?

Međusobono povezivanje računara donela je neverovatne mogućnosti, među kojima i komunikaciju njenih korisnika. To je, zapravo, bila na početku potreba i neophodnost profesionalaca koji su se bavili računarima. Tako nastade IRC – Internet Relay Chat.

IRC

IRC je prvi servis za međusobnu komunikaciju korisnika umreženih računara putem Interneta, baziran na klijent/server tehnologiji koji koristi TCP/IP mrežni protokol, tačnije TCP port 6667. Kad kažem klijent/server tehnologiji, mislim na sistem komunikacije. Dakle, na Internetu su se pojavili, tzv „dedicated“ IRC serveri koji su hostovali IRC sobe, a klijenti su svojim aplikacijama za IRC se povezivali na ove servere, ulazili u već postojeće „sobe“ ili kreirali svoje, pozivali ostale korisnike na istom IRC serveru u te sobe i onda međusobno ćaskali.

IRC je, u stvari, servis koji je prirodno evoluirao iz „talk“ funkcije tadašnjeg UNIX operativnog sistema. Istoričar ipak tvrde da je IRC nastao 1988.godine kao zamena za MUT (MultiUser Talk) koji je postojao na finskom BBS-u „OuluBox“, a da je njegov tvorac Jarkko Oikarinen koji je tada radio administrator SUN sistema na Oulu  univerzitetu, a za inspiraciju mu je poslužio već postojeći chat sistem „Bit Relay“ na BITNET mreži BBS-ova.

Na kraju priče o prvom servisu za ćaskanje, treba reći da je softver koji se najviše koristio za ovakvu vrstu komunikacije bio je „mIRC“.

ICQ

Nakon IRC-a koji je bio osmišljen kao servis za grupnu komunikaciju, novembra 1996.godine pojavljuje se novi proizvod izraelske kompanije „Mirabilis“ pod nazivom „ICQ“. Radi se o prvom, tzv. „instant messenger“ sistemu, koji se bazira prvenstveno na, tzv. „1-na-1“ konverzaciji, ali uz preuzetu mogućnost iz IRC-a za grupnim komunikacijama u, tzv. „virtualnim sobama za ćaskanje“. Iako bazično „instant messinger“, ICQ je takođe, bio baziran na klijent/server sistemu. Svoju je rasprostranjenost doživo zbog toga što je softver bio napisan i za non-UNIX sisteme, te dostupan tadašnjim korisnicima čiji su računari radili na, u to vreme veoma expanzivnom, Microsoft Windows operativnost sistemu. ICQ je, u stvari, svoju komercijalizaciju doživeo kada ga je kupio američki komunikacioni gigant „AOL“ juna 1998.godine.

ICQ je u stvari skraćenica izgovora, tj. igre reči engleske fraze: „I seek you“, što bi prevedno značilo „Tražim te“.

Live Messinger

Za razliku od IRC-a, koji je bio servis, ICQ nije bio servis, već više aplikacija (softver) za ćaskanje, tako da Live Messinger, iako sličan, nije bio vrsta ICQ-a, već konkurentski proizvod ICQ-u. Mada, Live Messinger je pored svoje funkcije za isključivo „1-na-1“ komunikaciju uz mogućnost, tzv. konferencijskog ćaskanja, znatno evoluirao kako u hardverskom, tako i u softverskom smislu. U hardverskom, zato što je integrisao korišćenje tada već rasprostranjenih, tzv. web-kamera sa integrisanim mikrofonima, a u softverskom smislu, jer je počeo da koristi, tzv. „peer-to-peer“ tehnologiju.

Skype

Revolucionarni Skype se pojavio 2003.godine i , u stvari, je „instant messanger“ za komunikaciju „1-na-1“ i konferencijsku komunikaciju (više korisnika istovremeno), uz mogućnost korišćenja web-kamere i mikrofona, čime nam se omogućava takozvano video-ćaskanje. Koristi, tzv. „peer-to-peer“ tehnologiju.

Ono što je Skype-u dodalo pridev „revolucionarni“ je mogućnost da putem Skype-a pozivate i komunicirate sa telefonskim pretplatnicima u tradicionalnoj, fiksnoj ili mobilnoj mreži! Dakle, da banalizujem, Skype je „instant messinger“ sa mogućnošću Internet telefoniranja.

Korišćenje Skype kao „instant messinger“ je uslovno rečeno besplatno (kažem uslovno, zato što je, za funkcionisanje Skype-a, neophodno da vi i vaš sagovornik imate Internet, što, predpostavljam, plaćate svako svom Internet provajderu). Ukoliko želite da putem Skype-a pozovete i broj telefona u fiksnoj ili mobilnoj mreži, to se plaća. Ipak, revolucionarnost je u tome, što ako koristite Skype za telefoniranje sa rođacima u dalekom inostranstvu, npr. u Kanadi, Skype vam omogućuje da besplatno, Internetom, takoreći dođete do lokalne centrale u Kanadi, npr. Torontu, a onda odatle pozovete svog rođaka, te se takav poziv tretira kao lokalni i vi plaćate samo cenu lokalnog poziva. To je drastično jeftinije, nego da koristite tradicionalni telefon i pričate sa rođakom u Kanadi. Upravo zbog ove mogućnosti, tradicionalne telekomunikacione kompanije su se žestoko pobunile protiv Skype-a i tražile njegovu zabranu. Ipak, Skype je uspeo da se odupre ovim pritiscima i promoviše tehnologiju pod nazivom „VoIP“ (eng. „Voice over IP“), tj. u prenesenom smislu – glasovna komunikacija preko Interneta, čiju su ponudu pomenute kompanije sada uvele u svoj portfolio. Koliko je Skype ozbiljan i izuzetno rasprostranjen softver za ćaskanje preko Interneta dokazuje i činjenica da ga je 2011.godine kupio svetski informatički gigant „Microsoft“, a svoj dotadašnji „Live Messinger“ praktično „utopio“, tj. „usisao“ u Skype.

Viber

Viber je sličan Skype-u, ali je njegova specifičnost što je on napravljen za rad na smart mobilnim telefonima, jer se vezuje za mobilni pretplatnički broj. Dakle, Viber takođe služi za, tzv. besplatno telefoniranje. Preduslov tome je da vi i vaš sagovornik imate instaliran Viber na svom smart-mobilnom telefonu (to je drugi preduslov – posedovanje smart-mobilnog telefona). Viber za komunikaciju koristi takođe Internet, tako da je neophodno da vaše mobilni telefon može koristi mobilni Internet, čime se onaj pridev „besplatno“ u telefoniranju pretvara u „jeftino“ telefoniranje, a ako vaš telefon poseduje i adapter za korišćenje bežičnog Interneta, onda vaše telefoniranje značajno pojeftinjuje, te se može nazvati i besplatnim.

Viber se inače pojavio prvi put decembra 2010.godine rađen prvenstveno za iPhone platformu. Svojom je pojavom predstavljao direktnu konkurenciju Skype-u. Inače, definicija Vibera koji sam pronašao na Wikipedia glasi:

Višeplatformska aplikacija zatvorenog koda za smart telefone koja omogućava trenutnu razmenu poruka i poziva preko Internet mreže.

WhatsApp

WhatsApp se pojavio pre Viber-a, i dosta je bio rasprostranjen na mobilnim telefonima koji su kao operativni sistem koristili Symbian finske kompanije „Nokia“. Evo teksta kako WhatsApp opisuje sebe:

WhatsApp Messenger je višeplatformska mobilna aplikacija koja vam omogućava da besplatno razmenjujete poruke. WhatsApp Messenger je dostupan na iPhone, BlackBerry, Android, Windows Phone i Nokia uređajima i možete međusobno slati poruke jedni drugima bez obzira na tip uređaja koji posedujete! Pošto WhatsApp Messenger koristi istu Internet tarifu koju vi upotrebljavate za slanje e-pošte i surfovanje Internetom, nemate dodatnih troškova, te možete da komunicirate sa prijateljima bez zadrške. Osim slanja običnih poruka korisnici WhatsApp-a mogu kreirati grupe i slati jedni drugima neograničen broj slika i audio i video poruka.

Društvene mreže

Pojavom društvenih mreža, čiji je osnovni cilj povezivanje ljudi putem Interneta, skoro sve mreže su razvile i svoje „instant messinger“-e za trenutno komuniciranje svojih korisnika u realnom vremenu. Tako je Facebook razvio svoj „mesindžer“, a Google i njegova društvena mreža „Google +“ svoj „HangOut“, bivši „Talk“, koji je tada bio implementiran uz G-Mail.

Dodaci za ćaskanje u društvenim mrežama u tehničkom i tehnološkom smislu su prilično jednostavni i daleko su od ozbiljnih softvera zaćaskanje kakav je, npr. Skype, što je i normalno budući da je njihova funkcija prvenstveno brzi međusobni „chat“ njihovih korisnika u formi „1-na-1“ ili mini grupa, bez preteranih i nepotrebnih opcija. Sa druge strane, imajući u vidu njihovu popularnost, ozbiljni softveri za ćaskanje preko Interneta su implementirali mogućnost ćaskanja svojih korisnika sa korisnicima društvenih mreža, te i nema potrebe da društvene mreže puno ulažu u razvoj sopstvenih „chat“-sistema.

I da zaključim, fenomen ćaskanja preko Interneta je tema o kojoj bi se moglo pričati u nedogled, posmatrajući je, kako sa tehničkog, tako i sa socijalnog aspekta. Na pitanje, da li su tehničke inovacije, napredak informacionih tehnologija i pojava društvenih mreža umesto da zbliže ljude u stvari ih udaljila, pravi odgovor je teško naći!