Informatičari… kao dinosaurusi!

„Informatičar?! Šta podrazumevaš pod informatičarem?“ – pitao me je jedan kolega i prijatelj prilikom jedne od naših mnogobrojnih informatičkih rasprava, tj. prijateljskih sukoba mišljenja, a sve to u prijatnom kafanskom okruženju naših dragih prijatelja, kumova i kolega, koji momentalno prestaju sa svojim grohotnim smehovima i kafanskim nadvikivanjima, onog momenta kada mi, kao kakvi lavovi u rimskoj areni, krenemo sa našim nadmudrivanjima, da ne kažem: IKS-OKS nadmetanjima.

Informatičari – to smo, dragi moj prijatelju, ti i ja. Samo što si ti evoluirao u surovog biznismena (kad kažem „surovog“, mislim na hladnokrvnog profesionalca), a ja u, tzv. IT konsultanta. Kad kažem, „takozvanog IT konsultanta“, mislim  na nekog ko je godinama filovan iskustvom u raznoraznim informacionim sistemima, raznih malih i velikih, banaka, hotela, firmi –  privatnim kompanijama i državnim institucijama. Kažem „takozvanog IT konsultanta“, jer jedino u Srbiji valjda na mesto konsultanta, tj. savetnika, možeš doći samo ako imaš mnogo godina u jednoj istoj firmi i struci, pa tako dobijaš zaslugu koji ti sledi kada te sa mesta dugogodišnjeg rukovodioca smeste u počesnu fotelju savetnika – popularno nazvanog „avetnika“ da odmoriš i tako dočekaš svoju zasluženu penziju.

Ekipa emisije br.15 „Druga strana računara“ @ Radio BGD 1

Ali, ostavimo na stranu evoluciju i vratimo se počecima… kada nam je, još u osnovnoj školi, prvi put dopao ruku prvi Commodore64, Atari128 ili Amstrad. Duga učitavanja već izlizanih traka sa onim dvodimenzionalnim igricama i konstantno skakanje adrenalina, dok magične blještave linije i natpis „Loading…“ trepere na ekranu televizora, a iz mono zvučnika dopiru N.L.O.-ovski tonovi koji hipnotišu, naša podvest nas je već tada odredila sudbini. A onda srednja škola… Programeri koji se pate sa raznim matematikama, linarnim i diskretnim, od jedan do pet, jer, za Boga, u programiranju je najbitnije da izvod funkcije i  maksimizaciju možemo prikazivati u vidu integrala i diferencijala. Elektrotehničari ovoga i onoga su tada imali više sreće. Njima su nedovršeni student, doduše apsolventi, elektrotehničkog fakulteta, usled nedostatka bilo kakvih, a kamoli adekvatnih udžbednika, predavali digitalnu elektroniku iz knjige sa fakulteta debelu kao Vujaklijin rečnik, objašnjavali kako napisati napredni program koristeći atlantiđanski FORTRAN, a na praksu ih vodili u tzv. školsku “laboratoriju”, tj. kabinet da im pokažu kako radi reostat iz 1941.godine. Kondenzator je bio krajnji raritet. A onda, programeri na PMF-u, elektrotehničari na ETF-u. Skraćenica nam ne gine. Teorije, kolokvijumi, seminarski, ispiti… a pored tebe niču neke nove tehnologije… Internet, HTML, novi “Windows”-i, “UNIX”-i za poneti, CPU-ovi, DDR-ovi, HDMI-ovi, SATA-e, ETA-e… E-ovo, E-ono…

 Izlaziš iz stana, srećeš komšinicu – stara baka:

– Dobar dan komšinice…
– Dobar dan, sine… Izvini sine, da te pitam nešto?
– Huh…ali žur… pitajte komšinice!
– A šta ti ono sine studiraš?
– PMF – Prirodno-matematički fakultet.
– A za šta ti je to sine?
– Za programere, bako.
– Za šta?
– Za kompjutere, bako… Programer!
– E kad reče programator…znaš nešto mi ne radi mašina za veš… Neće nešto predpranje… Ne mogu onaj točak da okrenem na dvojiku, pa jel bi mog’o ti da vidiš šta je to? ‘ajde, ljubi te baka.

Pravi izazov za jednog informatičara, zar ne? Konačno stigneš do ulaza (u ovom slučaju, do toliko željenog izlaza), a zadrigao komšija sa vratom kao u rasplodnog bika, parkirao svog BMW X6 tačno ispred ulaza, otvorio širom vrata, odvrnuo neku folk „divu“ koja se deklariše kao starleta:

– Ćao komšija!
–  Eee, ‘de si te-bra?! Eeee… da te pitam nešto?
– Kaži?
– Eeee, čime se ti ono beše baviš, a?
– Evo završavam ETF. Sistem Administrator.
– Sistem Administrator, a? Kompjuteri i to, a?
– A-ha.
– E super! Vidi bre, nešto mi se pali ovde na ovom ekranu…piše nešto na engleskom. Ovi papani iz servisa kažu da je crk’o kompjuter. Jel možeš ti da vidiš šta mu je bre, a?

Još jedan izazov za informatičara. O mnogobrojnoj familiji da ne pričam, koja misli da si ti hodajuća „Wikipedia“ koja u svakom momentu zna kompletnu ponudu svih računara i lap-topova sa svim karakteristikama i cenama. A onda, posle dugogodišnjeg traženja posla dospeš u firmu sa sledećom dobrodošlicom:

Znate, mi smo mala firma, koja nema baš puno novca da ulaže u informacione tehnologije, tako da mi imamo mali IT. Zato ćete Vi biti zaduženi za održavanje sevrera, računara, računarske mreže, povezivanje na Internet… Vi ćete održavati našu oficijalnu Internet stranicu, program za knjigovodstvo i plate, radićete na razvoju aplikacije za naš “core business”. Eto to bi, otprilike bilo to. Ah, da… Jutros nam je telefonska central otkazala….To je ona digitalna, hibridna…pa ako bi ste bili ljubazni da vidite šta je sa njom?

Eto prijatelju, to je prototip onog istog informatičara kakvi smo bili ti i ja. A onda je konačno i ova Srbija počela polako i sitnim koracima da se informatički opismenjuje u skladu sa razvojem informacionih tehnologija, te tako dobismo System specialiste, Network Administratore, Software developere, Brand Managere i Key-Account Managere, a informatičari – koji su sve znali, sada više neznaju ništa. Vrsta u izumiranju… kao dinosaurusi!

Izvini, dragi prijatelju, ako sam tako teatralno i uz malu dozu dramaturgije, dao sebi za pravo da ti objasnim ko su to informatičari, jer ti, kao i ja, dobro znaš ko su oni, ali si možda, evoluirajući i prilagođavajući se novim pravilima igre, malo zaboravio naše početke. Ja ću se, vidiš, sa druge strane, u istoj toj evoluciji, boriti da barem mit o informatičarima nikad ne bude zaboravljen.

Dostojevski je napisao „Idiota“, a ja ću „Informatičara“!